U svojoj psihoterapeutskoj praksi sve se više susrećem se sa osobama koje pate od preteranog straha, najčešće bezrazložnog ili neosnovanog u situacijama gde bi drugi ljudi mogli da ih posmatraju ili procenjuju njihovo ponašanje ili izgled. Takve situacije su najčešće obavljanje neke radnje pred drugima, javni nastup, razgovor ili uopšte interpersonalni kontakti. Zbog straha, navedene situacije najčešče se izbegavaju.

Stidljivost, trema, strah od toga da će ”sve oči biti uprte u mene” nesnalažljivost u interpersonalnim komunikacijama i druge manifestacije okolina i roditelji često ne prepoznaju kao blokade na kojima može da se radi već to pripisuju prirodi, temperamentu, genetici, prolaznoj fazi, normalnoj anksioznosti koja će proći. Opravdanje za ova osećanja nalaze u očekivanjima i pritisku od strane drugih i ne vide ih kao simptome koji mogu da prerastu u poremećaj i klinički problem koji zahteva psihoterapijski tretman. Sve je više ljudi kojima socijalna anksioznost predstavlja problem i hendikep u postizanju poslovnih ciljeva, u ličnoj samorealizaciji i kvalitetu života. Zatim, uspostavljanje važnih društvenih kontakata, napredovanje u poslu i karijeri mogu biti takođe narušeni izraženom socijalnom anksioznošću. Socijalna anksioznost je zanemarivana zbog toga što je ljudi doživljavaju kao sramotu i nešto što se mora sakriti. Takav stav često ostavlja posledice u vidu korišćenja alkohola koja ima ulogu oslobađanje od anksioznosti (napetosti i tenzije), što može da dovede do alkoholizma a druga posledica može biti depresija. Alkoholizam i depresija su ponekad “ maske “ za socijalnu anksioznost (fobiju).
Socijalna fobija može da se ispoljava kao strah od ljudi ili da ima konkretniji vid kao strah od crvenila lica. Prema učestalosti je treći mentalni poremećaj u SAD. U našoj sredini je sve veća učestalost socijalne fobije ali se retko sreće kod pacijenata koji traže psihološku pomoć. Šta se u stvari dešava kod osobe socijalne anksioznosti ili fobije?
Osoba strahuje od toga: da će se uplašiti ili da će joj biti veoma neprijatno, pa zbog toga njeno ponašanje i funkcionisanje u toj situaciji neće biti adekvatno što doživljava kao ponižavajuće. Strahuje da će doživeti telesne simptome koji će i drugi ljudi videti , “provaliti” koliko je ona uplašena ili nesigurna i zato će o njoj imati loše mišljenje.
Uz pomoć psihoterapeuta klijenti obično shvate da ih njihov zastrašujući i užasavajući način razmišljanja dovodi do sraha i da njihovo ponašanje (nespontano) i simptomi kao što su crvenilo u licu ili podrhtavanje glasa kao i mišljenje drugih ljudi o njima – nema nikakve veze sa njihovom ličnom vrednošću. Oni sebe moraju uporno podsećati da je njihova ljudska vrednost nepromenljiva a sva ponašanja su samo informacija o njima samima, a ne nešto što ih određuje kao ljude. Te informacije koje šalju mogu da “popravljaju” učenjem i uvežbavanjem socijalnih veština dok mišljenja drugih ljudi treba da posmatraju samo kao mišljenja a ne nešto što određuje njihovu vrednost. Emocionalno zdrava osoba je srećna što živi, prihvata sebe i mogućnosti da uživa u životu. Ona ne meri svoju vrednost dostignućima ili onim što drugi misle o njoj i više uživa nego što se dokazuje. Takođe, bezuslovno prihvata sebe i svoje postupke pa i grešake koje ne može da ispravi i popravlja one koje mogu da se poprave.
Ne dozvolite da život prilagođavate svojim strahovima i ograničavate svoje napredovanje u poslu, karijeri, ličnoj samorealizaciji. Izađite iz zone komfora jer je potrebno samo da promenite svoja uverenja i učvrstite ona koja će raditi za vas.

Olivera Stojšić