Kažu da je najvrednija valuta vreme. Šta bismo sve dali da imamo još malo vremena da završimo neki posao, da ostanemo duže u trenucima uživanja, a da ne govorimo, o čeznji za još malo vremena u poslednjem času života. Zato u psihologiji i postoji cela pisciplina posvećena time managmentu.

Često mi se dešava da jako brzo radim stvari i multitaskujem da bih u danu stigla do onog momenta koji je najbolji i u kom baš uživam. Pokušavam da se odviknem od ove loše navike jer sam shvatila da tako jurim kroz dan i da trenuci preko kojih preletim čini više od 50 posto mog vremena.

Užasne me činjenica da veliki deo dana radimo stvari koje nam ne predstavljaju uživanje i uz to su, najčešće, repetitivne. Svakog dana se umivamo, peremo zube, oblačimo, prevozimo, pripremamo hranu ali onako brzinski i rutinski, spremamo stan… Previše istih stvari koje dugo traju a vreme kada doživljavamo kulminaciju zadovoljstva je kratko. Kažu da je rešenje u “biti ovde i biti sada”. Zavoleti svaki svoj trenutak ma šta radili u njemu. Jer je on tu sada, jer smo mi u njemu, jer drugi nemamo. Prošli je prošao, a budući ne znamo da li ćemo imati. I tako možemo najpotpunije doživeti svoj život  i najmanje patiti zbog gubitka vremena. Onog gorkog i mučnog utiska da nam vreme ističe, kao pesak curi kroz prste. Ok, pokušavam to. A vi?

Druga stvar koja me muči u vezi vremena je šema: hitno-bitno. Znate, prvo treba da radimo stvari koje su hitne i bitne, na primer da nahranimo gladnu bebu. Zatim, treba da radimo stvari koje su hitne ali nama lično nisu jako bitne. Na primer, da napravimo izveštaj za šefa (Ups, možda je to i bitno?). Ok, onda da platimo račune. Potom, da radimo ono što je bitno ali nije hitno, npr. da odvojimo vreme za rekreaciju jer – najbitnije je zdravlje. Na kraju, i, navodno, potpuno nepotrebne su stvari koje nisu ni hitne ni bitne. Na njih ne treba traćiti vreme. Ali, to su uživanja, zabava, provod, lenstvovanje. Zar ne? I pitanje je sada, da li je dokolica bitna, jer znamo da nije hitna? Kako za koga! Meni nije bila na listi prioriteta. Ipak, sad, razmišljam da je dodam. Jer kako drugačije da opravdam vreme potrošeno na čitanje svega i svačega, gledanje filmova, ovakvih i onakvih, filozofske i druge rasprave, predavanja i usavršavanja iz oblasti od kojih “neću hleba jesti”. Na kraju krajeva, neko je rekao da je naš zadatak na zemlji da uživamo. Sigurno, je neko rekao i nešto suprotno. Ali, hajde da uživamo i pomognemo drugima da uživaju. U svakom trenutku vremena.

Lidija Ćulibrk