Nedavno sam imala zanimljivo iskustvo na temu života i smrti.

Bila u prilici da, sa nekoliko stotina vernika, prisustvujem velikoj misi na otvorenom prostoru ispred crkve Tekije nadomak Petrovaradina. Slavila se 300 godišnjica crkve i pobede Eugena Savojskog nad Turcima. Iza oltara je stajao špalir od dvadesetak svećenika i kako je bilo vruće, jednom od starijih svećenika je ubrzo pozlilo. Dok je biskup vodio liturgiju, vernici iliti publika pratili su paralelni tok događaja. Iako su u prvom planu bile mudre biskupske reči,  iza njega, u drugom planu, odigravala se privatna ali veoma urgentna situacija. Prolazili su dugi minuti. Ljudi u blizini su prilazili svećeniku sa namerom da mu olakšaju i pomognu ali je on, sad već razgolićen i ispolivan vodom, i dalje ostao da sedi iza oltara i prisustvuje misi. Polusvestan.

Ne znam dovoljno o pravilima ponašanja katoličkog sveštenstva tokom obreda, a još manje o ličnoj motivaciji nesrećnog čoveka koji je gotovo umro pred nama, ali imala sam utisak da ako postoji mogućnost da se čoveku spasi život to treba uraditi, odmah. Bio on sveštenik ili ne. Tim pre što je Hitna pomoć bila u blizini. Ili je bar trebala da bude, na tom skupu na kom je na plus 35 bilo nekoliko stotina ljudi.

Da li sveštena lica veruju da je milost umreti tokom mise, iza oltara ili jednostavno ne žele da prave pometnju i smatraju da treba da istrpe i tihu umru ne remeteći tok stvari? Ne znam. Ipak, u meni se snažno bunio glas razuma.

Hitno pozovite, Hitnu!!!

Da je pored mene pozlilo bilo kome, uradila bih to istog trena i mislim da bi tako postupio svaki čovek u istoj situaciji. Zarad svetog protokola, sveštenici to nisu uradili urgentno. Nakon pola sata, Hitna je ipak okupirala oltar i na kraju su starog sveštenika odneli sa scene, nadam se i spasili mu život.

Zbilja, nisam znala šta da mislim. Ako je neko spreman da umre ili se bar prepusti slučaju, služeći bogu, to je zbilja impresivno. Vera je moćna i spasonosna. Za verujuće.  Ako su forma i protokol, ispred života, to mi je izrazito neprihvatljivo.

Ono što mi se i nakon što sam otišla sa mesta događaja vrzmalo po glave jeste, koliko smo spremni da istrpimo zarad utiska koji ostavljamo na druge, zarad forme, zarad visokih postignuća.

Bilo bi divno da svoju decu što ranije naučimo da se ne stide onoga što su i da rade na tome da naviknu ljude na sebe takve kakvi jesu. Smešni, nespretni, nesavršeni, ponekad bolesni i ranjivi – bilo kakvi! Bilo bi dobro za nas da sami sebe zavolimo takve kakvi jesmo, uvek radeći na tome da budemo bolji ali ne iz razloga što će nas takve neko više voleti ili nam aplaudirati nego iz razloga što je to naš najvažniji zadatak na zemlji. Da postajemo sve bolji ljudi, da iskoristimo svoje talente, svoju resurse, svoju ljudskost.

U ovim zadacima koji nisu laki, ljudima u zapadnom svetu pomaže i ACT pristup – Acceptance and Compassion Therapy, jedan od novijih pravaca u psihoterapiji koji integriše kognitivnu nauku i istočnjačku mudrost. Prihvatiti i ispoljiti saučešće. Prvo prema sebi. Pa onda i prema drugima.

Lidija Ćulib