Ništa mi nije ok, sve je onako…

Velik broj ljudi kad god da ih pitate kako su, obasuće vas žalbama i negodovanjima, iako su ključne stvari u njihom životu u redu: fizički i psihički su zdravi, imaju porodicu, posao, hobije. To i nije tako neobično, jer svako do nas bi u svakom momentu mogao da izvuče iz rukava niz primera nesavršenosti života koji živi, ljudi koje ga okružuju, uslova koje mora da trpi. Istovremeno pomenute osobe, na primer, ukoliko potaže stručnu pomoć da bi popravili kvalitet svog života, često imaju veoma slab napredak i psihoterapeuti ih opisuju kao otporne na terapiju. Zašto je to tako?

Ovakve osobe su uverene da od života zaslužuju više, nezadovoljne su, prepoznaju da imaju problem, ali taj problem nije toliko velik da bi ih naterao da prilježno ispunjavaju terapijske zadatke i ostvare napredak. Ista količina energije potrebna im je i za proces promene i za “trpljenje” problema, te oni na toj klackalici često izaberu ovo drugo. Kao kada znate da treba da smršate nekoliko kilograma i malo snizite holesterol u krvi ali stanje nije alarmantno i zato niste istrajni u novom režimu ishrane i vežbanju.

Psihoterapija i promena su zahtevne i traže doslednost, istrajnost I disciplinovanost. Kako je upravo to čest problem u sklopu mnogih psihičkih poremećaja i problema, tako ni psihoterapijska promena nije “laka” ali je ipak moguća. Pre svega, zahvaljujući sledećim faktorima: prvi faktor je motivacija da nam bude bolje a drugi je postupnost. Motivacija je snažno uverenje koje nas pokreće a koje bi se moglo izraziti stavom: “Ovako više neću da živim!”. Postupnost – podrazumeva da će dobar terapeut pred nas stavljati zahteve koje sigurno možemo da realizujemo i postepeno ih povećavati dovodeći nas do maksimuma svojih sposobnosti a samim tim i do rešenje problema.

Oni kod kojih pak ova dva faktora nisu u dovoljnoj meri izraženi, mogu patiti tokom celog života, ali i zagorčavati život svojim bližnjima. U dubini duše oni znaju da njihov problem nije “smrtonosan” i motivacija im je nedovoljno jaka. Na primer, devojka koja je dugo bez partnera je nesrećna ali duboko u sebi zna da čak i kada bi ostala sama ceo život, to ne bi bilo nepodnošljivo pa i nije snažno motivisana da nešto promeni. Takođe, ona neće spremno ispunjavati niz malih i velikih zadataka: menjati svoja iracionalna uverenja o muškarcima, o svojim očekivanjima, o funkciji ljubavne veze niti će izlaziti i upoznavati nove ljude onoliko koliko to njen terapeut bude od nje zahtevao, već će očekivati da terapeut upotrebi “čaroban štapić” i da se do napretka dođe bez njenog ličnog zalaganja. Umesto toga, svoju energiju će koristiti za trpljenje stanja koje joj ne odgovara u potpunosti i na žalbe na situaciju u kojoj se nalazi, na muški svet i sebe samu.

Pa, dragi moji, ako ste se slučajno pronašli u ovom opisu, verujem da znate šta vam je činiti, bilo uz stručno pomoć, bilo sami!