„Uslovi pod kojima živim (moja fizička sredina, moje unutrašnje stanje, ekologija, ekonomski i politički uslovi itd.) apsolutno moraju, gotovo u svako doba biti „ meni na ruku“, komforni, bezbedni, bez neprilika, prijatni i ispunjeni užicima i užasno je ako nisu takvi. Ja ne mogu da podnesem takav život. Nikada i ni malo neću moći da uživam u životu ako nije onako kako ja želim da bude. Kada postoje teškoće ovaj život jedva da je vredan življenja!“

Prepoznajete li ovaj govor kod sebe ili kod drugih? Da li znate da vas ovakav način razmišljanja uvlači  i održava u samo-sažaljenju, očajanju, besu, depresiji, vodi u povlačenje i inertnost i odlaganju ostvarenja velikih ciljeva. Osim što se osećate loše ovaj ne dovoljno svestan način razmišljanja u vidu apsolutističkog zahteva prema životnim uslovima odmaže u realizovanju vaših životnih ciljeva kao što su npr. završavanju fakulteta, usvršavanje, napredovanju na poslu, zasnivanje braka i porodice, realizovanje svojih vizija, odlazak u inostranstvo, učenje stranog jezika itd.Takođe ovaj zahtev prema životnim uslovima koje može biti i vaše unutrašnje stanje održava vas u bolesti i smanjuje vašu toleranciju na neprijatnost i održava u samosažaljenju.

Poznata vam je više puta spomenuta veza između misli – osećanja i  ponašanja.

Uzmimo primer studenta koji prolongira svoje studiranje, usavršvanje i polaganje ispita jer su se životne okolnosti promenile i morao je da  počne da radi. Oseća se potišteno, depresivno i počinje da sumnja u svoje sposobnosti.

Pitanjima “da li zaista apsolutno moraju da moji životni uslovi budi komforni, prijatni  da bi mogao da učim? Bilo bi lepo da imam idealne uslove za učenje, puno vremena, prostora i da sam odmoran ali ne znači i da moram da ih imam. Iako moji trenutni uslovi za učenje nisu idelani već zahtevni ja to mogu da podnesem jer sam to već podnosio. Takođe u mojoj okolini postoje ljudi koji su u mnogo težim uslovima uspeli da završe fakultet (osobe sa decom,  sa dva posla, u ratnim uslovima, pod svećom, osobe sa invaliditetom itd.) Ako su mogli oni mogu i ja. Kada postoje teškoće one su samo još veći izazov za mene da ne postanem žrtva okolnosti. Kada ne mogu da menjam trenutne okolnosti  usmeriću se na ono što zavisi od mene. Ono što sigurno zavisi od mene jesu moje misli.“

Ovakav način razmišljanja može da vam pomogne da povećate vašu toleranciju na neudobnost i  samosažaljenje pretvorite u  samopodržavanje i samoohrabrenje.

Ako se prepoznajete u ovim osećanjim i ponašanjima izađite iz zone konfora i promenite pogled na trenutne životne uslove.Usmerite pažnju na stvari koje su dobre a ne na one koje vam nedostaju. Misao se može promeniti, promenom misli (uverenja) postaćete mislilac svojih misli a moći ima mislilaca  a ne misao. Umesto da čekate da se okolnosti promene uzmite život u svoje ruke jer vi odlučujete!

Olivera Stojšić