Globalno etiketiranje

Svi ljudi treba da imaju decu. Zar baš svi?!

Piše nam čitateljka o tome kako već nekoliko godina unazad radi posao koji voli i za koji se dugo usavršavala, ali ima „već“ 35 godina, a stalne veze ni braka ni na vidiku. To joj ne smeta baš previše ali je porodica neprestano zapitkuje kad će da se skući i da rađa. Mada kuću, tj. stan ima, kupila ga je zahvaljujući kreditu koji je sama podigla. A deca…? Baš i ne vidi sebe kao majku. Ipak, svi teže ka porodici i deci a ona je “crna ovca”.
“Da li baš svi?”, upitao bi je svaki psihoteraput jer bi u ovom njenom stavu prepoznao jednu od čestih grešaka u mišljenju koja se zove preterano uopštavanje. Kad god koristimo reči kao što su: uvek, nikad, svi mi generalizujemo, a time činimo grešku jer čak i kada na osnovu mnogo primera donosimo sud, ukoliko je on isključiv – nije tačan. Tačno je: “Velik broj ljudi u našoj civilizaciji teži tome da ima decu i porodicu ali ima i ljudi koji smisao života vide u drugim stvarim i ne osećaju se neuspešno ukoliko nisu u skladu sa onim što radi velik broj ljudi.”. Naša čitateljka bi zahvaljujući ovakvom uvidu trebala da doživi, pre svega, rasterećenje jer nije “crna ovca” niti je jedina koja ne teži da ima decu. Samim tim lakše bi prihvatila sebe kao takvu – potpuno normalnu osobu. I na kraju bila bi sposobna ne samo da živi takav život već i da ga “odbrani” od onih koji žele da je po svaku cenu uguraju u kolotečinu.
Druga opcija razmišljanja koja bi joj donela rasterećenje je sledeća: “Možda je nisam tipična osoba kada je u pitanju materinstvo ali to ne znači da sam ja neobična i “uvrnuta” osoba jer postoji niz aspekata moje ličnosti koje su u potpunosti uobičajene. Moj odnos prema poslu, prijateljstvu, roditeljima i sl…”
Dakle, čak i da kod sebe vidimo neku “manu” ili nam okolina ukaže na nju, to ni u kom slučaju ne znači da smo u celini nedovoljno dobri i nedovoljno vredni ili da bilo ko treba da nas potcenjuje, a osobito ne mi sami.